Htela sam da mi prvi post ovde bude nešto posebno.

No, neće biti. Samo ću da kukam, biću kukavica dok se ne pretvorim u slavuja.

Naime, lepo ja posle dobrih sat vremena, pronađem na naslovnom meniju, (ma ko izmisli tu reč, kad se ništa ne jede), rubriku Kako da.

Pre toga sam se snašla za temu, pozadinu, a tu srećno pronađoh kako da postavim gravatar.

Sve lepo odradim, nema ga…trebalo je čekati, a ja mislim odmah će,

Dobro, završih i to.

Pa onda mislim, red je da se oglasim prvim člankom. Sad već imam iskustvo, u „Kako da“

Nađem tu u slici i reči da sve imam u kontrolnoj tabli.

Kliknem gore desno, gde je taj moj novi gravatar, piše lepo kontrolna tabla i profil.

U kontrolnoj tabli  nacrtan pravougaonik isprekidanom linijom i mala kućica, nigde prozora za pisanje, ni alatki. Klik ovde i onde, kućica zamandaljena, pravogaonik bulji u mene, ja u njega…ništa.

Odjavim se, pa se ponovo prijavim. Ista stvar.

Videla sam ja pre toga sa leve strane lepo stoji Moja veb mesta. I listu blogograđana. Mislim, to je prečica da odlazim u te lepe ulice, ja imam gore desno mestašce za ulaz u moj sokak. Ima i sa desne strane lista blogova.

Kad, na mom imenu slučajno ugledam da se pojavljuju opcije i prva je kontrolna tabla.

Tu si tico!?

I evo, ovako sada izgleda moj prvi članak, izjadala sam se, ali sam nešto i naučila. Posle mnogo muka i traganja. Sve je lepo napravljeno i uređeno, samo mi ne znamo da gledamo.

Da se zna!

AnaM, jesi li tu, da li vidiš?

Nem’o posle bidne nisam kaz’o!

Hajde istinita priča o ovim rečima.

Put kroz pomoravlje, avgust mesec. Pored puta njive. Na jednoj njivi, zeleni se kukuruz, visok po dva metra, klasao odavno. Ispred njive, pored puta, na čvornovatoj pritki stoji letva. Na letvi piše, neveštim rukopisom : Nemo bereš muruz

Nakon pedesetak metara, slična letva, samo malo većih dimenzija. Nacrtano nešto što liči na pušku, kad se bolje zagleda.

Ispod crteža piše: Nemo bidne nisam kazo

Ovu priču mi je davno, davno pričala koleginica, i ja je pamtim i često pričam sa simpatijama za naše seljake.

Pa, živeli vi meni blogograđani, a i ja vama!